U doba faraona med je korišćen za lečenje rana, opekotina i ekcema, a u poslednje vreme ovaj lepljivi pčelinji proizvod doživljava renesansu.
U doba faraona med je korišćen za lečenje rana, opekotina i ekcema, a u poslednje vreme ovaj lepljivi pčelinji proizvod doživljava renesansu.
"U početku sam bio prilično skeptičan", priznaje Arne Simon, onkolog sa Univerzitetske klinike u Bonu. Od 2002. godine on je drevnu metodu premazivanja rana medom primenio na 150 pacijenata, većinom dece, čije rane nakon operacije nisu mogle da zarastu zato što im je imunitet oslabio, piše "Blic".
Rezultati su bili impresivni. Ispostavilo se da je lekovita supstanca iz tube često čak efikasnija od antibiotika. Ispod kompresa i zavoja natopljenih medom ni najupornije klice nemaju šanse da opstanu.
"Već posle nekoliko dana u ranama više nema multirezistentnih klica", kaže Simon.
Najveća prednost ovog pčelinjeg proizvoda je što klice koje imaju veliku sposobnost prilagodjavanja ne postaju otporne na njega. Čak i ako u ranama nema bakterija, proces zarastanja rane se ubrzava jer med predupredjuje upale i podstiče obnavljanje tkiva.
Mrtve ćelije koje sprečavaju zarastanje rane brže se odbacuju. I previjanje je znatno olakšano, jer se zavoj lako skida i ne povredjuje se novostvoreni sloj kože.
"Više nije potrebno da deci dajemo anesteziju da bi mogla da izdrže previjanje", objašnjava Simon.
Med je već vekovima poznat narodni lek. Egipćani, Asirci i Kinezi su veoma cenili njegova lekovita svojstva. U oba svetska rata ranjenici su previjani zavojima natopljenim medom, ali je nakon otkrića penicilina ovaj domaći lek vremenom pao u zaborav.
A kako deluje med? Zbog visokog sadržaja šećera izazivači ostaju bez vode koja im je neophodna za razmnožavanje. Osim toga, pod dejstvom enzima glukoza-oksidaza, koji pčele dodaju medu, iz šećera se neprekidno oslobadjaju male količine vodonik-peroksida, koji uništava bakterije.
"Pošto se neprekidno oslobadja peroksid, dovoljne su veoma male količine meda da ubiju bakterije", kaže Simon.
Med neutrališe i neprijatne mirise koji se šire iz otvorenih rana i tumora, tako što se menja metabolizam mikroba koji plivaju u šećeru. Više se ne stvaraju jedinjenja azota i sumpora neprijatnog mirisa, koja uglavnom nastaju kada bakterije vare aminokiseline iz izumrlih ćelija.
Australijski i novozelandski lekari već deset godina proučavaju ovu zaboravljenu metodu. U Evropi se med koristi za lečenje rana u nekoliko desetina klinika, ali broj zainteresovanih i oblasti primene neprekidno rastu.
Izvor:
Mondo
U doba faraona med je korišćen za lečenje rana, opekotina i ekcema, a u poslednje vreme ovaj lepljivi pčelinji proizvod doživljava renesansu.
"U početku sam bio prilično skeptičan", priznaje Arne Simon, onkolog sa Univerzitetske klinike u Bonu. Od 2002. godine on je drevnu metodu premazivanja rana medom primenio na 150 pacijenata, većinom dece, čije rane nakon operacije nisu mogle da zarastu zato što im je imunitet oslabio, piše "Blic".
Rezultati su bili impresivni. Ispostavilo se da je lekovita supstanca iz tube često čak efikasnija od antibiotika. Ispod kompresa i zavoja natopljenih medom ni najupornije klice nemaju šanse da opstanu.
"Već posle nekoliko dana u ranama više nema multirezistentnih klica", kaže Simon.
Najveća prednost ovog pčelinjeg proizvoda je što klice koje imaju veliku sposobnost prilagodjavanja ne postaju otporne na njega. Čak i ako u ranama nema bakterija, proces zarastanja rane se ubrzava jer med predupredjuje upale i podstiče obnavljanje tkiva.
Mrtve ćelije koje sprečavaju zarastanje rane brže se odbacuju. I previjanje je znatno olakšano, jer se zavoj lako skida i ne povredjuje se novostvoreni sloj kože.
"Više nije potrebno da deci dajemo anesteziju da bi mogla da izdrže previjanje", objašnjava Simon.
Med je već vekovima poznat narodni lek. Egipćani, Asirci i Kinezi su veoma cenili njegova lekovita svojstva. U oba svetska rata ranjenici su previjani zavojima natopljenim medom, ali je nakon otkrića penicilina ovaj domaći lek vremenom pao u zaborav.
A kako deluje med? Zbog visokog sadržaja šećera izazivači ostaju bez vode koja im je neophodna za razmnožavanje. Osim toga, pod dejstvom enzima glukoza-oksidaza, koji pčele dodaju medu, iz šećera se neprekidno oslobadjaju male količine vodonik-peroksida, koji uništava bakterije.
"Pošto se neprekidno oslobadja peroksid, dovoljne su veoma male količine meda da ubiju bakterije", kaže Simon.
Med neutrališe i neprijatne mirise koji se šire iz otvorenih rana i tumora, tako što se menja metabolizam mikroba koji plivaju u šećeru. Više se ne stvaraju jedinjenja azota i sumpora neprijatnog mirisa, koja uglavnom nastaju kada bakterije vare aminokiseline iz izumrlih ćelija.
Australijski i novozelandski lekari već deset godina proučavaju ovu zaboravljenu metodu. U Evropi se med koristi za lečenje rana u nekoliko desetina klinika, ali broj zainteresovanih i oblasti primene neprekidno rastu.
Izvor:
Mondo
RSS Feed
